Високошколске библиотеке Година VI
Број 2

Фондове Универзитетске библиотеке Техничког универзитета у Бечу чини око милион књига и око 2.500 стручних часописа, референсних дела, норматива итд. Налазе се у главној библиотеци, у више од 90 стручних библиотека на департманима Универзитета, у 2 факултетске библиотеке на Хемијском и Математичком факултету и на институтима. Поред тога, може се пронаћи више хиљада пуних текстова у „дигиталној библиотеци“ која се састоји од база података као и електронских часописа и књига.   

Штампана литература је већим делом изложена у слободном приступу и доступна корисницима без претходног поручивања. Тежиште је на природним и техничким наукама, али су такође обухваћене и граничне области. У збирци уџбеника могу се наћи, у више примерака, књиге потребне студентима за похађање наставе. Постоје и посебне збирке, као што је Збирка дипломских радова, магистарских радова и дисертација одбрањених на Техничком универзитету.

Библиотека Техничког универзитета је на располагању свим студентима универзитета као и осталим грађанима старијим од 14 година. Литература у слободном приступу се може бесплатно користити под претпоставком да се поштују услови и ред  коришћења библиотеке. Публикације су у библиотекама Хемијског и Математичког факултета изложене у слободном приступу као и у главној згради где се могу наћи на више нивоа од приземља до петог спрата.

Распоред по спратовима је следећи: збирка уџбеника се налази у приземљу, општа и стручна референсна литература на првом спрату, текући часописи на другом, повезани часописи на другом и трећем, књиге распоређене према стручним групама од првог до петог, а на петом спрату се налази збирка дипломских, магистарских радова и дисертација..

Публикације су у слободном приступу изложене по стручним групама, што значи да сe дела која по садржају припадају истој струци налазе на полицама једна поред других.

Класификациони стручни регистар SYSTEMATIK је развијен 1987 год. на основу класификационе шеме библиотеке Техничког универзитета у Минхену. Користи се за књиге и периодику. Свакој главној стручној области је  додељена шифра од три слова нпр. ARC за архитектуру, CHE за хемију и сл. Код књига су поделе на уже стручне области обележене шифром од три слова која прате три цифре.

Књиге у Библиотеци Математичког факултета изложене су такође у слободном приступу, по AMS-класификацији (математичкој стручној класификацији Америчког математичког друштва); док су часописи поређани по алфабету.

Следећа табела приказује која шифра одговара одређеној струци, као и смештај према струкама у главној згради Универзитетске библиотеке Техничког универзитета у Бечу. Види се и да се публикације обележене шифрама BIO, CHE, CIT и LEB налазе у Библиотеци Хемијског факултета.

ALL	РЕФЕРЕНСНА  ЗБИРКА	1. спрат
ANT	НAУКА И ТЕХНИКА	3. спрат
ARC	АРХИТЕКТУРА, ПРОСТОРНО ПЛАНИРАЊЕ, УРБАНИ И РЕГИОНАЛНИ РАЗВОЈ	3. спрат
BAU	ГРАЂЕВИНАРСТВО, ГРАЂЕВИНСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ И ИНДУСТРИЈА, ГЕОДЕЗИЈА	4. спрат
BER	РУДАРСКО ИНЖЕЊЕРСТВО	4. спрат
BIO	БИОЛОГИЈА, БОТАНИКА, ЗООЛОГИЈА	Библиотека Хемијског факултета
CHE	ХЕМИЈА, БИОХЕМИЈА	Библиотека  Хемијског факултета
CIT	ХЕМИЈСКО ИНЖЕЊЕРСТВО	Библиотека Хемијског факултета
DAT	РАЧУНАРСТВО, ИНФОРМАЦИОНА ТЕХНОЛОГИЈА	4. спрат
ELT	ЕЛЕКТРОТЕХНИКА, ЕЛЕКТРОНИКА	4. спрат
ERG	ЕНЕРГЕТСКО ИНЖЕЊЕРСТВО, ЕНЕРГЕТСКА ПРИВРЕДА	4. спрат
ERZ	ОБРАЗОВАЊЕ	3. спрат
FEI	ПРЕЦИЗНА МЕХАНИКА	4. спрат
FEM	ЖЕНСКЕ СТУДИЈЕ	3. спрат
FER	ПРОИЗВОДНО (ИНДУСТРИЈСКО) ИНЖЕЊЕРСТВО	4. спрат
GEO	ГЕОГРАФИЈА, ГЕОЛОГИЈА, МЕТЕОРОЛОГИЈА	3. спрат
GES	ИСТОРИЈА	3. спрат
HUE	МЕТАЛУРГИЈА	4. спрат
IND	РАЗНЕ ИНДУСТРИЈЕ И ЗАНАТИ	4. спрат
INF	ДОКУМЕНТАЦИОНО-ИНФОРМАЦИОНЕ НАУКЕ, БИБЛИОТЕКАРСТВО	1. спрат
JUR	ПРАВО	1. спрат
KOM	КОМУНИКАЦИЈЕ	1. спрат
KUN	УМЕТНОСТ, ИСТОРИЈА УМЕТНОСТИ, ГРАФИЧКЕ УМЕТНОСТИ, ФОТОГРАФИЈА, МУЗИКА	3. спрат
LAN	ПЕЈЗАЖНА АРХИТЕКТУРА, ПОЉОПРИВРЕДА, ШУМАРСТВО, ХОРТИКУЛТУРА	4. спрат
LEB	ПРЕХРАМБЕНА ТЕХНОЛОГИЈА	Библиотека Хемијског факултета
LIN	ЛИНГВИСТИКА	4. спрат
LIT	КЊИЖЕВНОСТ	3. спрат
МAS	МАШИНСТВО	3. спрат
МAТ	МАТЕМАТИКА	3. спрат
МED	МЕДИЦИНА	3. спрат
MSR	МЕРНО ИНЖЕЊЕРСТВО, КОНТРОЛНО ИНЖЕЊЕРСТВО, КИБЕРНЕТИКА	3. спрат
МТA	МЕХАНИКА, ТЕРМОДИНАМИКА, АКУСТИКА	3. спрат
NAT	ПРИРОДНЕ НАУКЕ	3. спрат
NUC	НУКЛЕАРНА ТЕХНИКА	4. спрат
PHI	ФИЛОЗОФИЈА	3. спрат
PHY	ФИЗИКА, АСТРОНОМИЈА	3. спрат
POL	ПОЛИТИЧКЕ НАУКЕ, ПОЛИТИКА	3. спрат
PSY	ПСИХОЛОГИЈА	3. спрат
REL	РЕЛИГИЈА, ТЕОЛОГИЈА	3. спрат
СОZ	СОЦИОЛОГИЈА, ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ	3. спрат
SPO	СПОРТ  И  ИГРЕ	3. спрат
TEC	ТЕХНИЧКЕ НАУКЕ (ОПШТЕ)	3. спрат
UMW	ЗАШТИТА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ, ЕКОНОМИКА ВОДОСНАБДЕВАЊА, УПРАВЉАЊЕ ОТПАДОМ	4. спрат
VER	САОБРАЋАЈНО ИНЖЕЊЕРСТВО	4. спрат
WЕH	ВОЈНА ТЕХНИКА	4. спрат
WER	ИНЖЕЊЕРСТВО МАТЕРИЈАЛА	4. спрат
WIR	ЕКОНОМИКA, УПРAВЉAЊЕ И ОРГAНИЗAЦИЈA ИНДУСТРИЈЕ, ТРГОВИНA И ТРAНСПОРТ	3. спрат
WIS	ФИЛОЗОФИЈA НAУКЕ, ТЕОРИЈA НAУКЕ И УМЕТНОСТИ, НAУЧНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ И ОРГAНИЗAЦИЈЕ	3. спрат

Детаљнија објашњења и подаци се могу наћи на сајту библиотеке

http://www.ub.tuwien.ac.at/

Јелена Ђурђулов
Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“, Београд

Универзитетска библиотека у Ријеци, води порекло од Библиотеке Исусовачког колегија и гимназије. Исусовачки ред је основао колегиј и гимназију 1627. године, Филозофски факултет 1726. године, а Теолошки факултет 1728. године. Основни документ којим је успостављен темељ исусовачког образовног система је Ratio atique Institutio Studiorum Societatis Jesu, у коме је прописано оснивање библиотеке за потребе професора и студената. Књиге Исусовачке библиотеке су основа фонда Универзитетске библиотеке у Ријеци.

Дошло је до укидања, 23. септембра 1773. године, исусовачког семинара, колегија, гимназије, теолошког и филозофског факултета, који су се налазили у двоспратној барокној згради северно од цркве Светог Вида. Просторије колегија и семинара у којима су се налазиле књиге су запечаћене. После четири године (1777.), тај значајан књижни фонд је пописан и постаје власништво ријечке Општине. Из документа «Inventario e Catallogo della Bibliotheca e delli libri delle congregazioni», се види да је било укупно 1644 наслова у 2570 свезака.
Две године касније, књиге исусовачког колегија и семинара постају власништво града, те године се реализују и две донације. Своје богате породичне библиотеке граду дарују Giulio de Benzoni и Giuseppe de Marotti. У службеном акту о донациј 26. октобра 1779. године de Benzoni пише: «qual libreria amontera di presente a 900 volumi incirica; e cio affine si erriga uni Biblioteca publica a ventaggioso, e comodo Proffito nelle Scienze tanto delli figli della Patria, che degl’ Esteri Studenti», a 4. фебруара исте године и Giuseppe de Marotti поклања приватну библиотеку са каталогом под истим условима, коју 23. децембра Капетанско вијеће прихвата.
Крајем 1782. године се спајају ове две приватне библиотеке са библиотеком исусовачког колегија и научне академије. Новонастала библиотека испуњава услове донатора. Основана је градско-гимназијска библиотека, која поред образовне функције, постаје и прва јавна библиотека у Ријеци.
Уређење  Градско-гимназијске библиотеке се завршава 1839. године, у том тренутку она има 5652 наслова у 9200 свезака. Библиотека је 1840. године почела да добија градски обавезни примерак.
Јачањем политичких превирања између Хрвата и Талијана у Ријеци, долази до све наглашенијих захтева Града за примопредајом књига градско-гимназијске библиотеке. Комисија је у целини преузела фонд заједно са библиотечким просторијама 1881. године. Ревизија књижног фонда Градско-гимназијске библиотеке се спроводи 1889. године, из чијег фонда се издвајају дупликати и ефемерне књиге, а задржавају стари каталози. Библиотека је у то време поседовала 6010 свезака комплетних дела, 990 свезака некомплетних и 11 инкунабула. Старом фонду придружују се донације ријечких грађана.
Biblioteka civika почиње са радом 15. дец.. 1892. године. На место библиотекара, 1910. године долази Pietro Pillepich, који у Фиренци студира модерно талијанско библиотекарство, те по свом повратку уређује ријечку библиотеку по свим ондашњим захтевима библиотекарства. Израђује се абецедни, предметни, топографски и стручни каталог. Својом набавном политиком библиотека се опредељује као опште-научна библиотека.
Министарство просвете Народне Републике Хрватске донело је одлуку о издвајању позајмног фонда за Градску библиотеку у Ријеци, 14. октобра 1948. године. Књиге научног карактера улазе у фонд новоосноване Научне библиотеке у Ријеци, која од 1. јануара 1949. године почиње да добија по један примерак сваке штампане публикације на територији Хрватске.
Виша поморска школа отвара се 1949. године, Медицински факултет 1955. године, Технички факултет и Педагошка академија 1960. године, Економски факултет 1961. године, а Виша техничка грађевинска школа 1969. године. Оснивањем ових високошколских установа, паралелно се оснивају и библиотеке.
Оснива се Стручна секција 21. априла 1963. године на иницијативу Научне библиотеке у Ријеци, као потреба за повезивањем и библиотечко стручном сарадњом , а све са циљем стручног усавршавања, оснивања Централног каталога књига, као и пописа принова периодичних публикација у граду Ријеци. Оснивањем факултета и високих школа, Научна библиотека своју набавну политику усмерава према наставном и научно-истраживачком раду. Библиотека 9. маја 1979. године, са потписивањем Самоуправног споразума постаје придружена чланица Универзитета у Ријеци. Набавна политика, базирана на обавезном примерку проширује се на куповину књига и стране периодике за потребе Универзитетске заједнице. У редовном финансирању овакве набавке публикација долази до проблема већ 1981. године, када се интензивира размена са универзитетским и народним библиотекама Југославије и суседних земаља.
Научна читеоница са приручном збирком књига у отвореном приступу, отворена је 1980. године. Библиотека већ тада има проблема са недостатком простора. Осамдесете обележавају интезивне активности на примени међународних стандарда у каталогизацији и класификацији грађе, што је основ за изградњу јединственог библиотечко информационог система и пословања. Матична служба Научне библиотеке организује заједничку примену нових стандарда на свим факултетима и специјалним библиотекама у Ријеци, као и одговарајућу едукацију за све библиотекаре Универзитета. Систематски се ради и на едукацији корисника Универзитета. Научна библиотека од 1987. године постаје депозитна за докторске дисертације, објављене на ријечком универзитету од 1974. године. Дисертације се одмах обрађују и могу се претражити преко абецедног и стручног каталога.
Издавачка делатност прати потребе Универзитета.
Крајем осамдесетих година је почела припрема на информационо-библиотечком пословању, које је споро напредовало. Први персонални рачунар, који је стигао у библиотеку 1987. године, требао је да буде укључен у систем узајамне каталогизације и да омогући приступ базама података у оквиру Система научних и техничких информација Југославије. После раздруживања, Национална и универзтетска библиотека у Загребу развија националну апликацију за библиотечко пословање. Рачунарска веза се инсталира 1991. године на релацији Научна библиотека-ријечки факултети, а Матична служба организује петодневни курс каталогизације и претраживања монографских публикација на софтверу Националне и универзтетске библиотеке. Софтвер је 1992. године инсталиран на неумрежене персоналне рачунаре у свим библиотекама Универзитета.
Број запослених, 1991. године, у Научној библиотеци се смањује са 24 на 22 службеника а тај број је и до данас. Смањење броја запослених је велики губитак за професију. Нови Закон о високом школству ступио је на снагу 1993. године. Библиотечка делатност до тада је у целости финансирана из градског фонда намењеног култури, а затим почиње претежно да се финансира у оквиру научног система чиме се наглашава њена универзитетска улога.
Универзитетска библиотека Ријека своје име добија 1995. године. Она је  матична библиотека за све факултетске библиотеке Универзитета у Ријеци и специјалне библиотеке Приморско-горанске жупаније. Централна је библиотека Универзитета у Ријеци и центар библиотечко-информационог система Универзитета. Централна је јавна општенаучна библиотека Града Ријеке и Приморско горанске жупаније. Поред библиотечке делатности, обавља културно-образовну и издавачку делатност.
Библиотеком управља Управно вијеће састављено од представника Министарства науке и технике, Ректора Универзитета и студената. На челу Библиотеке је директор. Као саветодавно стручно тело директора ради Библиотечки савет састављен од стручних радника Библиотеке, односно библиотечко информационог особља Универзитета. Надзор над законитошћу рада обавља Министарство науке и технике.
Рад библиотеке је организован кроз три службе, то су: Служба за рад са корисницима и изложба Глагољица; Служба набавке и обраде грађе; и Општа служба. При управи директора, обављају се и послови матично-развојне делатности, који се односе на стварање и реализацију програма и планова развоја Библиотеке и библиотечко-информационог система Универзитета у Ријеци.
У Одељењу рада са корисницима и обради грађе запослено је стручно библиотечко особље, а у Општој служби раде службеници који обављају администартивно рачуноводствене послове, послове на одржавању зграде и рачунарске опреме Библиотеке.
Служба за набавку и обраду грађе, прати попуњавање фондова од тренутка дезидерата до њене обраде и коришћења, као и самог смештаја у  магацине. Грађа се користи у читаоницама библиотеке или се позајмљује. На првом спрату Библиотеке је стална поставка изложбе Глагољица, а служба је задужена за пријем групних и појединачних посетилаца.

На инфо-пулту корисницима су доступни флајери са подацима о раду библиотеке, о претраживању и едукацији корисника, о условима за међубиблиотечку позајмицу, коришћењу рачунара у научној читаоници, као и о посети Изложбе глагоњице. Каталог ове библиотеке је доступан на: www.svkri.hr ; http://crolist.svkri.hr

Мр Мр Вера Петровић

Дана 24. маја 1926. године Универзитетска библиотека у Београду свечано је започела рад у новој згради. У жељи да обележимо осамдесет три године рада у овом здању, доносимо преписку студената са управником Библиотеке.
Молба студената из 1930. године да се продужи радно време у Библиотеци и доста оштар одговор управника Библиотеке Уроша Џонића, показаће нам шта се током година у библиотекама променило, а шта је остало исто.

 

Господину Управнику Универзитетске библиотеке.
Београд,

     Пошто су све библиотеке у Београду затворене радним даном до осам сати изјутра и после шест сати увече, као и празничних дана по цео дан, а то је баш оно време кад је студентима најзгодније да у библиотекама раде, јер немају да иду на предавања на универзитету, и пошто је рад у библиотекама неопходно нужан свима без изузетка студентима – то су потписани на својој конференцији, коју су одржали, по претходном одобрењу Ректората, 16. и 18. овог месеца, једногласно одлучили да Вас у име свих студената и студенткиња београдског универзитета најтоплије замоле да се заузмете да се радно време у читаоници универзитетске библиотеке продужи на четрнаест сати дневно, те да се ради од седам изјутра до девет сати увече (уместо од девет изјутра до шест увече како је сада), и на све празничне дане сем божићних и ускршњих празника. Тиме бисте учинили огромну корист свима студентима и студенткињама. За сиромашне студенте и студенткиње, којих није мали број, то би било спасоносно, јер овако, заузети радом у државним и приватним канцеларијама за све оно време кад библиотеке у Београду раде, они стварно немају могућности да се овима користе колико да их и нема.
Тврдо уверени у Вашу увек добру вољу да помогнете студентима, и сматрајући да за ову ствар има могућности, са поуздањем очекујемо да ће наша разложна молба бити ускоро остварена.
С поштовањем,
1. Председник Удружења југословенских медицинара,
Милан Јелисијевић, канд. мед.
2. Председник Студентског друштва за упоредну књижевност,
Боривоје Стојковић.
3. Председник Студентског Правничког Друштва
Бошко К. Перић, канд. јур.
4. Председник Студентског Друштва за срп. хрв. језик и југ. књ.
Вукоман Џаковић, студ. фил.
5. За Удружење студенткиња председник
Вукосава Даниловић, студ. права.
6. За Удружење студената машинске и електротехнике
п. председник, Ненад Ј. Зрнић, канд. инг.
7. Председник Удружења студената богослова,
Спасоје М. Беговић, канд. богословије.
8. Председник удружења студената шумара,
Коста Остојић, канд. инг. фор.
9. Председник студентског историског друштва
Милан Р. Мишић, студ. фил.
10. За удружење студената математичара, п. председник
Орлов Константин, студ. фил.
11. П. председник студентског техничког друштва
Милан Радојковић, канд. инг.
12. За Удружење студената архитектуре председник
Милан Цветковић, канд. арх.
23. марта 1930 године
Београд

 

                               Ректорату Универзитета
Београд.
Университетска Библиотека примила је приложену представку студената Университета о продужењу радног времена у Библиотеци. Поводом те представке, част ми је поднети Ректору следећи извештај:
За похвалу је што студенти желе да имају више радног времена и да им Библиотека буде приступачна у свако доба. Управа Библиотеке је излазила у сусрет и излазиће увек студентима на све оправдане молбе са највећом прдусретљивошћу. Она се труди да им створи што погодније услове за рад и без њихове интервенције, а сваком захтеву излази у сусрет до крајњих граница могучности. Овакав пак предлог могао би се прихватити само под овим условима:
1) да се у Библиотеци сазида још једна читаоница у којој би се могло радити у вече, 2) да се добије двоструко већи кредит за огрев и осветљење, и 3) да се добије двоструки број сталних чиновника и служитеља.
Међутим, то су услови тако тешки да их Управа не може сама решити. Ако је то у могућности студентима, Управа би им била особито захвална, а они би олакшали рад не само себи, него и будућим генерацијама.
Библиотека је отворена пуних 10 часова дневно, од 8 час. пре подне до 6 час. по подне непрекидно. Велика читаоница ( студентска) отвара се у 9 час. пре подне и затвара се у 6 час. по подне. Значи, студенти имају за рад пуних 9 сати дневно. За оне који хоће да раде довољно је 9 часова рада, или ако су заузети часовима или другим пословима, неколико часова пре подне, у подне, или по подне. Наравно, под претпоставком да се одиста ради систематски свакога дана. Било је времена када оваква Библиотека није постојала, па су студенти ипак радили, спремали се за свој позив и сјајно полагали испите. Било је генерација, које нису могле бити државни чиновници на ђачкој клупи-па су ипак успешно студирали. Било је сиромашних студената који нису имали ни стипендије, ни Студ. Дома, ни друге олакшице па су ипак радили. Разлоге за евентуалне неуспешне студије садањих студената требало би тражити на другој страни, а не у чињеници што је Библиотека отворена за студенте само 9 сати.
Управа је морала завести само 10 часова рада у Библиотеци, јер нема довољно особља за дужи рад. У осталом, ко би могао издржати више од 10 часова канцелариског времена? Поред административних, често стручних радова (инвентарисање књига, израда каталога, одређивање сигнатуре, и т. д. ), чиновници морају и врло тачно дежурати баш због самих студената. Посета у Библиотеци има
просечно доста (Н. пр. 26 фебруара ове године било је 198 читалаца), па се ипак свакоме излази у сусрет, а у првом реду студентима. Постоје две сале и одељење за каталоге и морају у исто доба дежурати три чиновника када је већа посета. Поред најбоље воље, један чиновник не може издржати више од 7 часова дневно дежурства јер се поред надзора, издају и примају књиге, дају обавештења, уписују нове читаоце, контролишу реверси, прегледају књиге да не буду оштећене и т. д. Број сталних чиновника је свега четири. Међутим, за овакву библиотеку потребно је имати најмање двоструки број стручних службеника, тројицу за дежурства и три служитеља за тражење и враћање књига.
Да се помогнемо студентима? На жалост прошло је време, када су студенти хтели помагати бесплатно и жртвовати по нешто од свога времена, или ускратити себи покоју од својих дистракција. Ето, нека н. пр. од потписаних њих 7 пристане да дежура по пет сати у току једне недеље, па ће се добити још 35 часова радног времена. Разуме се да они морају дати и обавезу да ће материјално и морално одговарати за сваку евентуалну штету и изгред, поред тога што морају бити на раду тачни. Али са студентима нисмо имали најбоља искуства. Један од потписника представке био је упућен од Министарства Просвете на рад и стално се жалио на прекомерни рад. У ствари пак, сматрао је то за синекуру, стално се за недолазак изговарао часовима, болешћу, хитним пословима и т. д. Уз то, био је неспособан за посао, није био вредан, и није показивао воље ни за један библиотечки посао. Међутим, што чудно изгледа, он сада тражи 14 сати дневног рада од других чиновника.
Познато је нама уређење готово свих европских великих библиотека, али су тамо друге прилике. Прво, публика зна шта је то библиотека и какав је рад у њој. Друго, број чиновника је далеко већи. Треће, зграде су другојано сазидане и другојаче снабдевене с обзиром на руковање књигама (издавање, примање, контрола.) По статистици једног дана (28 октобра, 1929) тражено је код нас 360 књига (сем речника, енциклопедија и ручних књига). Нека је за сваку књигу потребно само 1 минут времена, пошто су књиге по разним магацинима (у партеру, на спратовима, у одељењу за реткости, у посебним орманима), онда значи да треба имати 360 минута, или пуних 6 сати на тражење књига. Када се дода и време за враћање књига, онда је потребно најмање 10 часова радног времене само за те послове. Међутим цео тај посао обављају само два служитеља наизменично, који сем тога имају и друге дужности (чишћење канцеларија, ходника, степеница, спољна служба и у згради су од 6 час. јутро до 6 часова веће непрекидно.
Библиотека је отворена у првоме реду за студенте, па онда за чиновнике, који су узгред и студенти. Потписани нема ништа против што су извесни студенти и чиновници и студенти. Али када се разгледа који су то студенти чиновници, види се да су то већином или они који не би морали бити чиновници према имовном стању својих родитеља, или они који су још од ђачке клупе постали «гур-гур» и створили већ разне везе помоћу којих улазе у службу. Мало је праве сиротиње и оних скромних и вредних младића које би одиста требало помоћи и отварати за њих посла по државним надлештвима.
Радити у све празничне дане значило би приморати чиновнике у време када су по Закону слободни од званичне дужности. Волео бих да видим оне исте чиновнике-студенте шта би радили када би се од њих захтевало да раде празником. Један од таквих, поменули смо то и раније, био је у Библиотеци, па је у радне дане изостајао врло често због часова, или због припрема семинарског рада, или због болести, или због некаквих студентских зборова и конференција, или због јавних предавања. Главно, није радио довољно ни у радне дане, а потргао би сто параграфа, када би му се поменули да ради и у празнике. Питање је принципско. Студенти сада траже да Библиотека ради у празнике. По тој логици, они ће тражити да и предавања буду празником, или у доба када они нису заузети. Најзад, ову представку не треба сматрати да је потекла од свију студената. Довољно је навести само ово: Један од потписаних изјавио ми је да је потписао представку и не прочитавши је и, када је сазнао о чему је ствар, рекао је да ће повући свој потпис. Па када се сами потписници не слажу у целини са претпоставком шта ли би било, када би се прочитали и сви други студенти?
На овој представци има дванаест потписа. Они траже да се време у Библиотеци повећа, значило би, према томе, да су они већ радили и да раде у библиотеци, да су увидели да им је досадање радно време недовољно. Међутим, од 12 потписника само је један једини посетилац библиотеке за школску 1929/30 годину и долазио је у Библиотеку само зимског семестра. Шта то значи? Траже продужење радног времена они, којима је Библиотека и непозната! Они пак, који одиста раде и долазе у Библиотеку редовно ништа не протествују и ништа не траже. У завршној реченици представке стајало је прво «знајући да за ову ствар има могућности», па је онда – после приватног разговора са потписаним и пре предаје самога акта дошло «сматрајући». По приватном обавештењу ово је требало да значи: немате чиновнике, али тражите да се поставе студенти, пошто је од 1. априла извршена редукција дневничара Министарства Просвете. Министарство ће према речима тог студента-изићи у сусрет, па ће се опет доћи до плата они исти који су и досада били на платном списку а нису ништа радили. Међутим, питање је опет начелно, Библиотеци су потребни стални, одговорни и спремни чиновници, а не синекуристе, којима се не може дати ни ударање печата, јер и то раде само колико да убију канцелариско време.
Тражи се рад од 7 часова јутро до 9 часова вече! Заборавља се, под претпоставком да у Библиотеци нема апсолутно никаквих других послова, да је потребно зграду очистити, проветрити читаонице, а зими их загрејати. О свему томе потписници представке или немају ни појма, или су се дали завести од једнога коме је то само пало на ум, па је то предложио, а остали прихватили без дубљег улажења у саму ствар.
У подне, између 12 и 2 часа, реткост је да остану по 3-4 студента, а по некад нема ни једнога, а чиновник мора да дежура. У суботу, на пример, баш оног дана када је представка поднесена (29 марта ове године) у 12 ½ час. није било ни једног студента. Сви су пожурили на ручак, а Библиотека је остала празна. Значило би, по логици представке, (о)држати Библиотеку отворену као механу од сванућа до дубоко у ноћ, па ако се ко смилује да дође кад хоће, а чиновници морају седети и чекати.
На Университету има доста одличних, вредних и савесних студената, који врло озбиљно раде свој посао, знају зашто су у Библиотеци и понашају се врло похвално. Али, када се већ овако састају «представници» студената и у име свију подносе представке ваљало би да се позабаве још којим питањем. Н. пр. да утичу на извесне своје другове да не пљују по паркету, да бришу обућу при уласку у Библиотеку, да не пуше по ходницима и клозетима, да не цртају по зидовима најскаредније слике и не пишу најбезобразније ствари, да не лармају пред салом за читање, да се учтивије понашају према чиновницима и служитељима, да не шарају књиге, да не чупају слике, да не краду књиге, да не остављају прљав веш по клозетима и да не затварају цеви, да не играју карата и шаха, да не журишу са девојкама за време рада у читаоници, да не читају новине и пишу писма у Библиотеци, да не протествују кад траже неозбиљне књиге, (Н. пр. највише се читају ласциве књиге једног Питигрилиа и «Зашто су нам жене неверне» од Киша), да се буне што не могу бирати места по својој вољи, да не заузму места, па онда по два сата и више остају по ходницима у разговору или пушењу пред Библиотеком; да не сматрају да је Библиотека кафана где би могли да се извале како хоће или да се љуљају на столици и т. д.
Било је времена када је у сали за сваког посетиоца било спремљено перо и мастило, али се то морало укинути. Зашто? Пера су просто покрали, а паркет су мастилом испрскали. Морала се због тога дела сала стругати и чистити. Ваљало би најзад да се одвикну од уверења: то је наше, па онда да сматрају да могу упропастити шта год хоће. Све је ово непријатно набрајање и горка истина, али је било крајње време да се каже једном делу студената колико је потребно опште васпитање и пристојно понашање университетски образоване омладине. То би, ето, била важна питања којима би требало да се позабаве «представници» студената. Што се пак тиче њихове представке, она би се могла прихватити само по раније наведеним условима (да Библиотека сазида још које одељење, да се створе већа материјална средства, да се поставе нови стални чиновници и служитељи). За сада, колико особље мора да ради на уређењу и одржавању саме библиотеке, скоро исто толико времена мора да посвети упућивању, опомињању и одржавању реда. Наша библиотека није само установа за начни рад, него је на извесан начин и васпитни завод. Са тим двоструким задатком, а још уз то као млада установа у пуном јеку стварања, она ипак одговара овоме задатку, а доцније ће свакако још више радити у том правцу, ако прилике буду повољније.

Даница Филиповић

Допис је примљен 29. марта 1930. и заведен под бројем 313, Архива Универзитетске библиотеке

Ове године, широм света, обележава се  значајан јубилеј -  двеста година од рођења Луја Браја (1809-1852), једне од најинвентивнијих личности у историји, творца рељефног алфабета који је слепим особама омогућио описмењавање и образовање.    Универзитетска библиотека „Светозар Марковић” овим поводом  организовалa je изложбу под називом  „Пут светлости –  Брајево писмо и образовање слепих у Србији”,  подсећајући јавност на немерљиву вредност и значај Брајевог писма за особе са оштећењем вида. Овом приликом, објављен је и каталог изложбе, из кога издвајамо:

Животни пут Луја Браја

Луј Брај  родио се 4. јануара 1809. године у  сеоцу Кувре које се налази петнаестак километара источно од Париза. Био је најмлађе дете у породици. Отац породице, Симон-Рене, био је сарач, познат као веома вешт мајстор. Једног јутра кад је Лују било три године, ушао је у кућну радионицу док је отац био одсутан и покушавши шилом да исече комад коже, повредио око. Инфекција која је настала, проширила се на оба ока и Луј је ослепео.

Лујеви родитељи били су веома забринути за будућност свог сина и чинили су све што су могли да му помогну. Отац га је учио  да чита абецеду тако што му је  кажипрст притискао преко дрвених плоча изрезбарених у облику слова.
Луј је са седам година пошао у школу у Кувреу, и одмах на почетку изненадио учитеља својом проницљивишћу, бистрином  и интелигенцијом. Упркос свом хендикепу, постао је најбољи ђак.

Са  непуних десет година, Луј је са оцем отпутовао у Париз, у „Краљевски институт за слепу омладину” у коме ће се школовати,  учити, живети, а касније и предавати. Овај институт  је 1785. године основао француски професор калиграфије Валентин Ај (1745-1822), који је дошао на једноставну идеју да би слепе особе могле да читају рељефна слова абецеде помоћу прстију.

Ова школа је нудила могућности какве се нигде друго нису могле наћи. Ту су слепе девојчице и дечаци могли да уче граматику, историју,
аритметику, географију, природне науке, музику и оспособљавају се за занате и вештине које ће им бити неопходне за даљи живот и рад.

Луј Брај био је натпросечан ученик са најбољим оценама  из сваког предмета. Нарочито је уживао у часовима музике и постао је добар челиста и оргуљаш. Са шеснаест година, прихватио је плаћено место оргуљаша у малој цркви која се налазила у оквиру института. Током свог живота био је оргуљаш у неколико цркава у Паризу.

Настанак Брајевог писма

Млади Брај  је, прочитавши свих  четрнаест књига које је институт поседовао, схватио да је рељефно латинично писмо нечитљиво, и почео да размишља да мора постојати начин за брже читање, односно начин да се слова на папиру брже осете, па је почео је да експериментише са бушењем коже у облику кругова, квадрата и троуглова, у покушају да развије алфабет за потребе слепих. У то исто то време, Шарл Барбије, капетан  у француској војсци, развио је систем комуникације за потребе војника у току ноћне смене, који је представљао  решеткасту структуру  састављену од дванаест испупчених тачака и цртица на картону, назван „ноћно писање”. Иако је систем капетана Барбијеа имао многе недостатке, послужио је као инспирација и подстицај виспреном  тринаестогодишњем Брају који је користио сваки минут свог слободног времена да развије метод тачкастог алфабета и адаптира  га за потребе слепих особа.

Испупчене тачке формирао је у усправни правоугаоник са по три тачке груписане вертикално и две хоризонтално,  и осмислио једноставно перо и оквир за писање. Имао је шеснаест година када је завршио свој систем образован од шест различито распоређених тачака у комбинацији са цртицама  и представио га  директору  института.

 Своју прву књигу објавио је 1829. године, када је имао само двадесет година, под насловом „Метод за писање речи, музике и вишегласја уз помоћ тачака”, намењену и приређену за слепе особе. У овој књизи по први пут објашњен је метод  читања и писања који ће неколико година касније, широм света постати познат као Брајевo писмо,  писмо које слепе особе читају превлачећи кажипрстом десне руке с леве на десну страну а пишу у обрнутом смеру, с десне на леву страну.

Са навршених седамнаест година, Луј постаје ментор млађим ученицима, а две године касније добија посао предавача у институту. Предавао је граматику, географију, аритметику и музику, а заузврат је становао у институту и добијао малу новчану надокнаду. Био је благ, посвећен учитељ, од своје скромне зараде помагао је сиромашним ученицима да купе школски прибор и књиге и његови  ученици су га изузетно волели и поштовали.
Године 1837. Брај је допунио своје писмо математичким и нотним знацима. Упркос томе,  систем је био превелика новина и превише једноставан за то време, те је у  званичним круговима постојао јак отпор, и прихватање и увођење Брајевог писма текло је веома споро. Тек  је 1844. године, осам година пре Брајеве смрти, Брајево писмо признато у Француској.

Не престајући да експериментише, Луј Брај је сав свој труд уложио и у покушај да слепе особе могу да се дописују са особама које виде. Користио је  шило којим је убадао правећи тачке формиране по облику регуларних слова. Овај метод, назван 
„рафиграфија”, топло су прихватили ученици института у коме је Брај радио и радо га користили у дописивању са породицом и пријатељима.

Услови за живот и рад у институту били су изузетно неповољни. Младом Лују  здравље је почело да попушта још у раним двадесетим годинама живота, а у двадесет шестој години дијагностикована му је туберкулоза, у то време неизлечива болест. Луј Брај озбиљно се разболео 1851. године, али је остао миран и спокојан, уверен да је његова мисија завршена. Преминуо је 6. јануара 1852. године, само два дана после свог четрдесет и трећег рођендана. Сахрањен је на гробљу у свом родном месту, Кувреу.

Данас Луј Брај почива у париском Пантеону, у који су његови земни остаци пренесени приликом церемоније организоване 1952. године, сто година после смрти.

Почеци образовања слепих у Србији

Почеци образовања слепих у Србији датирају још из давне 1917. године. У касарни „Ламберт“, 13. децембра 1917. године, отворена је прва српска школа за слепе у Бизерти, у далекој Африци, као претеча данашње школе за ученике оштећеног вида у Земуну.

Први полазници школе за слепе у Бизерти били су ослепели српски ратници из Првог светског рата. Да би школа могла несметано да ради, биле су јој неопходне књиге и буквари, који су прилагођени слепима. Такве књиге штампане су на Брајевом рељефном писму.

Управник школе Вељко Рамадановић, који је у то време једини познавао педагошки рад са слепима, постао је и њихов први учитељ. Рамадановић је још 1896. године, по повратку са школовања у Прагу, адаптирао Брајево писмо и прилагодио га српском језику. Оно доживљава адекватну примену у Бизерти.

Да би наставио са наставним радом, Рамадановић убрзо издаје први српски учбеник за слепе, буквар „Моје прво радовање“. Грађу за буквар преузео је из буквара Стеве Чутурила, штампаног 1916. године на Крфу. Актом Министарства просвете и вера Краљевине Југославије 1918. године, влада је одобрила штампање буквара и његово коришћење за наставу.

Пресељењем инвалида из касарне у Бизерти , после ослобођења 1919. године, на садашњу локацију у Земуну, у просторије касарне аустроуграске војске, отварају се нове перспективе даљег развоја школства за слепе у Србији. Нарочито до 1923. године, када је Завод за инвалиде претворен у школу за слепу децу, која се у почетку звала „Брајева школа“.

После посете Краља Александра Првог, школа мења назив у „Дом слепих Краља Александра првог“ у Земуну. Формира се четворогодишња Основна школа, у којој се похађа настава по редовном наставном плану и програму. Ради стручног усавршавања образује се и трогодишња занатска школа, коју похађа већина деце
после завршене основне школе. У тадашњој школи за слепе организован је рад логопеда, као и Музичка школа за слепе.

Вељко Рамадановић оснива и прву штампарију за слепе и библиотеку на Брајевом писму „Нова светлост“. Убрзо ова библиотека са својим фондом постаје једна од највећих у Европи и прва на Балкану.

У периоду између два светска рата, овај дом за слепе под управом Вељка Рамадановића сматрао се једном од најугледнијих институција за слепе у Европи. Међутим, Други светски рат доноси много проблема и потешкоћа, али Дом ипак успева да опстане до завршетка рата. Вељко умире 1943. године, не дочекавши ослобођење.

После ослобођења Земуна 1944. године, школа наставља са радом на старој локацији. Поново прихвата ослепеле борце на реедукацију и професионалну рехабилитацију. Након многобројних реформи, школа данас носи назив „Школа за ученике оштећеног вида Вељко Рамадановић“ и обухвата предшколско, припремношколско, основношколско и средњошколско образовање. Након 92 године рада, ова школа је и данас једна од највећих, најмодернијих и најопремљенијих ове врсте у југоисточном делу Европе и најстарија специјална школа у Србији.

Музичка школа „Коста Манојловић“ почела је са радом 1. септембра 1939. године, као издвојено одељење музичке школе „Станковић“ из Београда. На свој шездесети рођендан она добија статус средње музичке школе и мења назив у Музичка школа „Коста Манојловић“, који и данас носи. У овој школи 2004. године почело се са уношењем нота у рачунар, користећи специјални програм који ноте конвертује на Брајево писмо.

У Београду постоји још једна образовна институција за предшколско и основно образовање ученика са оштећеним видом и другим поремећајима у понашању, али очуваног интелекта. То је специјална Основна школа за заштиту вида „Драган Ковачевић“, у којој се настави одвија по редовном програму, али у мањим групама. Ова школа постоји више од четрдесет година и јединствена је на Балкану.

На може се говорити о образовању слепих у Србији, а да се не спомене професор др Милан Будимир, један од најзначајнијих српских класичних филолога, редовни професор Универзитета у Београду и дугогодишњи шеф Катедре за класичну филологију. Рођен је 1891. године, а као ратни инвалид, од 1922. године био потпуно слеп. Његов научни опус броји неколико стотина радова, књига, студија, расправа и чланака, од којих су неки ушли у најпознатије енциклопедије, речнике и приручнике. Умро је 1975. године.

 

 

Тифлологија

Тифлологија је наука која проучава законитости развоја и рехабилитације слепих и слабовидих особа. Настала је од грчке речи тифлос-слеп и логос-наука. Иако би према називу субјекти тифлологије требало да буду само слепа лица, сам термин је проширен и на слабовиде особе, јер се у тифлологији третирају проблеми свих лица са визуелним оштећењима без обзира на степен визуелне ометености.

Тифлологија представља део дефектолошке науке који обухвата опште принципе дефектолошке рехабилитације и специфичне дефектолошке поступкe васпитања, образовања и рехабилитације слепих и слабовидих лица и непосредно је повезана са општом педагогијом са дидактиком, педагошком и развојном психологијом као и са медицинским наукама. Може се рећи да је тифлологија наука која проучава законитости развоја лица са оштећењем вида, указује на међузависност метода рехабилитације и степена оштећења вида, што је издваја као специфичну научну област.

Тактилно-кинестетичка перцепција спада међу најважније путеве којима деца са оштећењем вида успостављају однос са стварношћу. Слепом детету тактилно чуло представља доминантан канал за добијање информација.

Рељефне слике су тифлографско наставно средство које има значајну улогу у едукацији слепих и могу се користити на свим типовима наставе, при чему се води рачуна о сложености и поузданости информација, које слика треба да пренесе слепој особи.

Брајево писмо има своје специфичности у начину читања и писања у односу на друга писма. Поступак учења нема много сличности са осталим писмима, те се овој методици посвећује посебна пажња. Универзалност графема писма, огледа се у томе што се њима могу служити сва слепа лица из свих језичких подручја, као и у могућности израде универзалне математичке, хемијске и музичке нотације, у чему је велика предност Брајевог писма у односу на остала и зато је прихваћено од слепих људи и тифлопедагога широм света.

Савремена рачунарска технологија олакшава приступ информацијама и ствара могућност за бржу и лакшу комуникацију. Радна места за слепе и слабовиде се опремају адаптираним компјутерским додацима као што су: Брајеве тастатуре-посебни уређаји који омогућавају да се Брајевом комбинацијом тастера унесе карактер у рачунар, Брајев ред-специјално развијени периферни додатак рачунару, звучни излаз, штампачи; ембосери-такође штампачи који су искључиво намењени штампању материјала на Брајевом писму итд.

Изложбу је отворио ректор Универзитета у Београду, проф. др Бранко Ковачевић који је том приликом рекао да се тренутно ради на прецизном утврђивању  броја студената са хендикепом на факултетима у Београду и дефинисању њихових највећих проблема. Ректор је истакао да је Универзитету потребна помоћ студената са хендикепом, јер они најбоље могу да дефинишу своје потребе и проблеме и при том нагласио: „Врата Универзитета  отворена су им у свако доба и очекујемо их да дођу  да разговарамо”. Подсетио је присутне да је пре годину дана у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић ”, отворен Центар за студенте са хендикепом који има за циљ да постакне младе са различитим врстама хендикепа да се упишу на факултете и омогући им што ефикасније студирање.

Затим је др Весна Вучинић са Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду, у свом уводном излагању, надахнуто говорила о животном путу Луја Браја.

Кратак музички програм, песме „Жеља” и „We gonna be friends”извели су ученици Школе за ученике оштећеног вида „Вељко Рамадановић”, Живана Батајић и Јован Белотомић, под руководством професора музичке културе, Драгана Виденовића.

Изузетно занимљиво предавање под називом „Развој и специфичност Брајевог писма” одржала је др Бранка Јаблан са ФАСПЕР-a. Предавањем су обухваћена два сегмента:
1.Развој Брајевог писма
2.Специфичност графема Брајевог писма

На почетку је др Јаблан истакла: „Проналазак писма је највреднији проналазак човечанства, а читање и писање највреднија вештина којом је човек овладао...
...Луј Брај је задужио свет својим писмом за слепе које је успело да се одржи као до сад најбоље, и које је уведено као званично писмо за слепе. Европска Академија наука и уметности прогласила је ово писмо за највеће и највредније  техничко откриће 19. века.....
...На Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију у Београду, одлучили смо да из „Методике разредне наставе са слепом децом” издвојимо Брајево писмо као посебан предмет и да му дамо посебно место које му иначе и припада.”

Др Јаблан је детаљно описала  генезу Брајевог система наглашавајући значај његове директне претече, писма Шарла Барбијеа које је за основу имало систем од 12 тачака.
„Луј Брај је схватио да је 12 тачака тешко за перцепцију...1825. године је замислио и направио своје ново писмо тако што је смањио број тачака на 8 а затим на 6.”...

...„У Паризу је 1878. године одржан Светски конгрес са темом „Побољшање положаја слепих”. Предложено је да Брајево писмо буде прилагођено језицима и правопису за сваку земљу. После тог конгреса у великом броју европских земаља то је и учињено.”

 

Брајево писмо

Завршавајући своје предавање, Др Јаблан је скренула пажњу на универзалност Брајевог писма, система чији графички симболи имају примену у свим формама писаног изражавања слепих особа.

Још једном би желели да истакнемо огроман значај које Брајево писмо има реченицом којом се завршава и каталог изложбе - ...Генијалност Брајевог метода може се разумети када се зна да се он суштински  није променио од 1825. године.

  
Мр Гордана Лазаревић
Татјана Брзуловић Станисављевић
Јелена Ђурђулов

                                  Универзитетска библиотека  „ Светозар Марковић“, Београд

 

 

Друга глобална конференција IP библиотекара одржана је у Истанбулу. Учествовало је 47 библиотекара из 42 земље. Присуствовале су колеге из Нигерије, Гане, Малија, Зимбабвеа, Бугарске, Пољске, Азербејџана, Молдавије, Монголије, Египта, Словеније, Македоније, Србије и других земаља. На почетку конференције присутне је поздравила Тереса Хацкетт. Пожелела је добродошлицу новом координатору из Белорусије.
Програм је конципиран према искуствима са  прошлогодишње конференције како би ефекат рада на конференцији био што успешнији.  Главне теме су садржаји у отвореном приступу, организован је  округли сто по групама и прва eIFL-IP неконференција која је имала  врло интересантне теме. Најчешће су постављана питања везана за ауторско право и приступ дигиталном садржају, ауторска права и дигитализација, фацебоок и eIFL-IP. Предавачи су били из Велике Британије, Америке, Холандије, Молдавије, Монголије, Лесота и Јужне Африке.
Првог дана конференције тема је била : Ауторска права и приступ дигиталним садржајима
Ова сесија фокусирана је на приступ материјалу у дигиталном формату, који може бити “изворно дигитални”  или ретро-дигитални.  Дигитални објекти су јединице  у дигиталној библиотеци. Они могу да буду оригинално физичке јединице (као што су књига, фотографија или слика), или могу да буду звучни, видео записи и анимације, које су дигитализоване да би биле доступне онлајн. Поред дигитализованих јединица, постоје и “изворно дигитални” објекти, који представљају документе који су израђени и постоје само у дигиталном формату, попут неких е-часописа и е-теза. Приступ електронским изворима знања може бити доступан искључиво преко лиценце за коришћење. Лиценце су регулисане уговорним правом. Овде нас нарочито занима однос између уговорног и ауторског права као и проналажење што бољих начина приступања дигиталним садржајима. Дискутовано је о отвореном приступу  (Open Access) и Creatиve Commons lиcencama, као и бесплатним онлајн изворима. Предавачи су били Teresa Hackett (Ирска), Wиlma Mossиnk (Холандија) и Maja Bogataj (Словенија).
„Приступ дигиталним изворима најчешће је  могућ уз  коришћење одговарајуће лиценце“, рекла је Тереса на почетку свог предавања.  Да би разумели приступ и коришћење дигиталног садржаја, потебно је претходно разумети лиценце и како оне функционишу, као и њихову релацију и однос са ауторским правом. То се може посматрати са два аспекта: аспекта корисника и аспекта креатора. Ми смо сви корисници и креатори дигиталног садржаја, али ипак постоји законска разлика између корисника и креатора. Креатор поседује ауторска права, корисник их не поседује. Власник ауторских права може лиценцирати коришћење материјала и сва права пренети на јавни домен. Корисници садржаја покривеног ауторским правима морају поштовати одредбе лиценци , начин и услове коришћења, тражити дозволу за даља коришћења. Све што корисник уради мимо дозвољених и прописаних услова лиценце је на сопствен ризик.
Шта је у ствари лиценца? То је формално право, дозвола да се чини нешто што би се  у другом случају  сматрано незаконито. То је законско склапање договора између две или више страна. Углавном је регулисано уговорним правом. Лиценце се користе за приступ и коришћење електронског садржаја као што су софтвери, компјутерске игре, базе података... Углавном већина електронског материјала који се налази у библиотекама подлеже лиценцама. Лиценце могу бити : договорне и недоговорне. Већина електронских  извора у библиотекама,  онлајн дата базе добијају преко добављача, тј. издавача. Они  шаљу стандардне лиценце у форми позива конзорцијуму који потом договара начин и цену коришћења дате лиценце.  Код ове друге врсте лиценци договора нема, него су лиценце унапред формулисане. Корисник се може сагласити или не сагласити са условима коришћења. Што се тиче материјала које подлеже ауторским правима, а бесплатно је доступан на вебу треба  опрезно поступити и прочитати упуства за коришћење а она су обично на дну веб стране, (ко је носилац ауторских права, начин и услови  коришћења, лиценца). У случају да не постоји лиценца за коришћење материјала треба поступити у складу са националним законом о ауторском праву. Треба размислити шта желите да урадите са материјалом који се налази на вебу. Запитајте се да ли је то за вашу личну употребу или комерцијалну употребу, колико копија желите једну, две или стотину, да ли ћете одштампати себи или дистрибуирати материјал интернетом, да ли користите за учење или образовање. Ставите се у положај носиоца ауторских права. Шта је одговорно и „фер коришћење“? Примените Бернску конвенцију и тростепени тест. Користите материјал са веба уз навођење пуних референци аутора и наслова, ставите и линк, наведите извор из кога сте преузели. Уколико се носиоци права жале сместа престаните да користите материјал, јер у противном ако вас туже нећете моћи да се одбраните на суду.
Ауторско право и отворен приступ је тема следећег предавања које је изложила Wilma Mossink. Ово је година отвореног  приступа и у овој години у октобру је „Open access week“. Три декларације говоре о отвореном приступу Бетеста,  Будимпешта, Берлин. За отворен приступ морамо испунити два услова: рад мора бити пласиран у онлајн репозиторијум од стране одговарајуће организације и бити доступан у отворном приступу. Мора постојати лиценца која дозвољава поновну употребу у било ком дигиталном медијуму из било ког разумног  разлога.Треба охрабрити истраживаче и захтевати да своје радове оставе у репозоторијуме, охрабрити их да издају чланке у часописима у отвореном приступу и пружити им неопходну подршку да то испрате. Предности репозиторијума су : конкуренција традиционалном издаваштву и пораст универзитетског издаваштва.
Аутор је први власник права, особа која је креирала рад. Изузетак од принципа је кад је рад урађен у сврху промоције или запошљавања, онда је први власник запослени. Може бити и вишеструко ауторско када две или више особа заједнички произведу неко дело. Право се може експлоатисати на више начина. У првом случају аутор задржава сва права за себе. У другом случају аутор сам одлучује како ће распоредити права коришћења. Може пребацити сва права на издавача, или у виду екслузивне или неексклузивне лиценце за коришћење.
У свом излагању споменула је и Јужну Африку где сва права припадају институцијама. А у Холандији, Утрехту, ауторска права припадају универзитету и он представља највећи и најбољи репозиторијум.
Иначе Холандија спада у водеће земље у омогућавању отвореног приступа. Истраживачки институти и велики број универзитете примењених уметности креирали су репозиторијуме где је  могућност отвореног приступа константна. NARCIS, национални репозиторијум,  „капија до холандских научних информација” омогућује приступ  пуном тексту приближно 170.000 научних публикација.  www.surffoundation.nl.

Маја Богатај је говорила о CC лиценцама. На почетку свог излагања подсетила нас је да је мисија закона о ауторском праву да заштити права аутора и право својине , а с друге стране и да га подстакне и мотивише на даљи креативни рад.  CC је установљена 2001. године као америчка непрофитна организација која је имала  циљ да људима  олакша начин на који ће они моћи да  поделе свој рад са другима.  Основао ју је професор Lessиg. Тренутно је заступљена у 50 земаља, а у 9 земаља је процес у току. Базира се  на америчком праву, националном закону. Преко 250 милиона CC лиценцираних објеката доступно је на интернету, више од 85 милиона слика на flickr.com.alone. Словенија покушава да адаптира CC лиценцу својим условима. Ова лиценца штити морална права аутора.
Све CC лиценце дозвољавају копирање, превођење, дистрибуцију и извођење у некомерцијалне сврхе. Такође се може променити и формат. Услов је да се увек наведе оригиналан аутор. Носилац ауторских права може изабрати да лимитира своја права на некомерцијално коришћење или да дозволи реупотребу или дистрибуцију у комерцијалне сврхе.
Карактеристике CC лиценце су да  нема лимита у фер коришћењу, неесклузивна је  јавна лиценца, CC носилац права ступа у одвојене договоре у вези лиценце са сваким корисником посебно. Нема гаранције. Лиценца престаје да важи кад се прекине или  раскине договор. Замерка CC лиценцама је да су оне бесплатне али трансфер садржаја кошта.
Другог дана конфереције тема је била: Ауторска права и дигитализација
Ова сесија разматра  штампани материјал који је ретро дигитализован. Која је законска процедура која се спроводи када се жели дигитализовати материјал? Такође ће се говорити и о орфан радовима и неким предложеним решењима кад имамо орфан радове. Предавачи су: Kevиn Smиth и Wиlma Mossиnk.
Пре него што се приступи дигитализацији потребно је испоштовати неколико корака. Прво треба утврдити ко је носилац ауторских права грађе коју желимо дигитализовати. Утврдити да ли су можда дела у јавном домену, или су можда орфан радови. Када утврдимо коме припадају права треба тражити дозволу  аутора да можемо да приступимо дигитализаији. Треба водити рачуна о специјалним материјалима уникатима  са којима не треба ризиковати. Руководити се правилима о ограничењима и  изузецима који важе за библиотеке. Проблем у дигитализацији је велики код специјалних колекција. Ако желимо да  дигтализујемо  писма морамо тражити дозволу свих који су учествовали у преписци.
О орфан радовима говорила је Wilma. То су они радови код којих је тешко или  немогуће идентификовати аутора, или је аутор познат али се  не може се доћи до њега. Ситуација може бити проблематична из пуно разлога. Аутор је анониман или дело никада није издато у целини. Некада се зна ко је аутор, али је он у међувремену пренео своја права на неког другог а то нигде није забележено и томе се губи сваки траг.  Ново информатичко друштво креира ново тржиште за аналогне садржаје. Нове технологије омогућавају дигитализацију и ре-употребу  радова заштићених ауторским правом. На различите начине се приступа решавању проблема орфан радова у различитим земљама. У Америци у Извештају од јануара 2008. године  говори се о орфан радовима који се користе, и евентуалним тужбама за кршење ауторских права. У случајевима где је  истраживање о орфан радовима заиста спроведено врло опсежно и обухвата:  преглед регистра ауторских права, коришћење  помоћи стручњака и технологије а подигнута је тужба следи нека врста компензације за коришћена дела.  У Канади CBC (Copyright Board of Canada) издаје лиценцу за употребу ако је корисник контактирао Агенцију за ауторска права, интернет, контактирао издавачке куће, библиотеке, универзитете, музеје. Лиценцом се регулише начин употребе и услови, као и износ надокнаде за време трајања лиценце.  У нордијским земљама се ради на овом проблему и тежи се ка решавању проблема. У извештају из 2008. Експертска група за дигитализацију на високом нивоу говори да свако усаглашавање решења у земљама чланицама мора бити у складу са правилима Уније. Препорука је да се формирају базе података о орфан делима, укључивање метадата података у опис, и подстицаје склапања уговора о коришћењу.
Трећег дана конференције говорило се о неколико тема. Било је речи о међународној политици Закона о ауторским правима, изузецима и ограничењима од закона, о националном Закону о аутоским правима . „Улога библиотекара је да заштити и промовише приступ знању и материјалима за учење”, рекао је Rilwani Abdulsalam из Нигерије .„ Један од начина да се то оствари је кроз добро конципиране изузетке и ограничења од ауторских права. Када закон није адекватан он се мора променити, ми се залажемо за промену ” .
„Многе земље, као Молдавија су модернизовале Закон о ауторским правима”, додала је Marijana Harjevsci . „Важно је да је библиотека укључена у процес и да је у могућности да може да заступа и ефективно да може да доноси амандмане и рефлектује јавне интересе и стварне потребе библиотека у Молдавији и људи који користе библиотеке ”.
На крају трећег дана одржана је прва eIFL-IP неконференција. Библиотекари су на паноима написали своја питања о којима желе више да сазнају, а поред тих питања су они који могу да одговоре додавали своја имена. Радило се по групама, мењале су се групе и сви су могли да учествују. Најчешћа питања везана су за дигитализацију и ауторска права, веб 2.0 и Facebook. Andrius је оснивач фејсбука који чине пријатељи eIFL и на коме могу да се добију информације о активностима IP библиотекара, предстојећим конференцијама као и актуелним догађајима.  Отворена је група и сви могу да се придруже. (Friends of eIFL.net).
На другој конференцији библиотекари су одлучили да истакну и важност права корисника у библиотекама и образовању и обележе за ту прилику Светски дан књиге и ауторских права који је 23.04. издавањем саопштења у коме се каже: „Промовисати читање, издавање и заштитити интелектуалну својину кроз заштиту ауторских права”, од изузетне је важности за библиотеке, библиотекаре  и за све оне који користе библиотеку.

                                                                 

Татјана Брзуловић Станисављевић
Универзитетска библиотека ”Светозар Марковић”, Београд

Традиционално су одржани у Опатији, од 1. до 4. априла 2009. године. Тема овогодишњег скупа је била: Библиотеке: куда и како даље? Са подтемама:
  * Библиотеке и очување културне баштине
  * Библиотеке без граница: дигитални репозиторији
  * Библиотечки софтвер: куда и како даље?
Организатори скупа су: Хрватско књижничарско друштво; Секција за високошколске и специјалне књижнице и Свеучилишна књижница Ријека.
Скупу је присуствовало 123 учесника, од тога 52 излагача, организоване су 2 радионице и један округли сто.
Радионицу под називом: Три (не сасвим лагана) корака до репозиторија установе, су представиле Ива Мелиншчак Злоди и Маријана Главица. На  овој радионици се расправљало о проблемима, које ће поједине библиотеке морати да превазиђу при оснивању репозиторија. На том путу је први корак инсталирање софтвера. Други корак је прилагођавање софтвера и утврђивање правила коришћења (одређивање врста радова који ће се прикупљати и метаподатака којима ће се они описивати, решавање питања ауторских права и обавезе полагања докумената у репозиториј). Трећи корак је популаризација и подстицај пуњења репозиторија, при чему се библиотека може одлучити на различите приступе. У току радионице је приказано искуство стечено при имплементацији репозиторија на Филозофском факултету у Загребу.
Модератор друге радионице: Набавка и међубиблиотечка позајмица у свим системима, је Весна Голубовић. На радионици су приказане могућности изградње збирки и међубиблиотечке позајмице коришћењем различитих библиотечких софтвера. Мојца Долган Петрич, Аленка Логар Скобир и Силвестер Виделич су говориле о: Стању и перспективи међубиблиотечке позајмице и набавке докумената у Народној и универзитетској библиотеци Љубљана. Јелица Лешчић и Загорка Мајсторовић су говориле о: Цонспецтус модел ИФЛА-а: приказ теоријских поставки и њихове примене у пракси.
Тема округлог стола је била: Библиотеке у систему науке и високог образовања и заштићена грађа, модератор је била Леа Лазарич, а уводна излагања су поднели: Сенке Томљановић, Драгутин Каталенец и Николина Радић Штивић.
Опширније информације о скупу се налазе на адреси: http://www.hkdrustvo.hr/hr/skupovi/program/142

Ми смо узели учешће на овом скупу са три рада, чије сажетке објављујемо:

Весна Шујица

САВРЕМЕНИ НАЧИНИ ЗАШТИТЕ ПОКРЕТНЕ КУЛТУРНЕ БАШТИНЕ

            Стара и ретка књига, као културно добро, представља духовну и у свом физичком смислу, уметничку и материјалну вредност.
Разлог очувања ове врсте културне баштине не значи само очување њене не мале, често и непроцењиве материјалне вредности, већ у историјском и социолошком смислу увид у начин и организацију самог друштва, у чијим оквирима је ово културно добро настало.
Културна добра једног народа стога нису само „Културна добра од изузетног значаја“ (чије је постојање и заштита у Србији законом регулисана), већ и културна и покретна добра, која су без обзира на своју старост, увек исторична (нпр. стара и ретка књига и периодика). Њихова функција као сведока времена у ком су настале вишеструка је. Један од индиректних начина заштите ових делова библиотечких фондова је и дигиталазација.
Почетке дигитализације библиотечких фондова Србије, везујемо за Народну библиотеку Србије и 2002. годину. Стратешка документа о приоритетима за дигитализацију, су усвојена 2004. године, када је и основано Одељење за развој Дигиталне Народне библиотеке Србије, једино такве врсте у земљи. Почетком 2007, Дигитална НБС, www.дигитал.нбс.бг.ац.yу броји 40-ак онлајн доступних дигиталних збирки. Десетак збирки НБС укључено је на портал Европске библиотеке: www. тхееуропеанлибрарy.орг, док су 4 збирке ОАИ компатибилне.
Данас, на сајту НБС поред осталог можемо наћи и око 200.000 дигитализованих докумената.
Процес дигитализације у Универзитетској библиотеци “Светозар Марковић” почео је 2007. године. Кренуло се са периодичним публикацијама. У плану је поступак дигитализације трезорске грађе библиотеке која садржи 5000 наслова, од којих је 229 уврштено у листу културних добара од изузетног значаја.
2009. године формирано је Одељење за дигитализацију фондова са задатком да дигитализује највреднију грађу по списку и пројекту за дигитализацију културне баштине Србије Народне библиотеке Србије.

 

Маја Ђорђевић и Марија Булатовић

СОФТВЕРСКИ СИСТЕМ У ВИСОКОШКОЛСКИМ
БИБЛИОТЕКАМА СРБИЈЕ

Први зачеци примене информациних технологија датирају из 1987 г. када је заједница југословенских националних библиотека прихватила систем узајамне каталогизације као заједничку основу библиотечко - информационог система и система научних и технолошких информација. До 1991. г. у  систему је учествовало 55 библиотека из свих њених некадашњих република.
Од 90-тих година на овамо у Србији су коришћени различити софверски системи као сто су цобисс, пергам, библио, биссис и интерни  програми које су библиотеке формирале за своје  потребе. 
Временом је дошло до поновног умрежења библиотека и због потребе за јединственим софтверским системом изабран је програмски пакет COBISS (Кооперативни онлине библиографски систем и сервиси) који је присутан од почетка аутоматизације, јер је једино он потпуно завршен програмски пакет за библиотекаре са интерфејсом на српском језику. Узајамна база COBIB.SR је настала спајањем локалних база Народне библиотеке Србије, Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић", Библиотеке Матице српске и Јубина.. Посредством Универзитетске библиотеке "Светозар Марковић" у COBISS  су се укључиле библиотеке над којима она обавља матичну функцију.
У систему COBISS под именом Виртуелна библиотека Србије тренутно се налази 101 библиотека са укупно 1.958.441  записа.
Данас се у Србији од укупно 77  високошколских библиотека у 40 примењује COBISS.   С обзиром на то да се у просеку годишње прикључи око 13 библиотека, очекује се да ће се  остале библиотеке Србије  прикључти систему и да ће се реализовати основна идеја да цела Србија буде умрежена у један јединствени библиотечко информациони систем.

 

Мр Мр Вера Петровић

УСПОСТАВЉАЊЕ СИСТЕМА УЗАЈАМНЕ КАТАЛОГИЗАЦИЈЕ И
ЦЕНТРАЛНОГ УЗАЈАМНОГ КАТАЛОГА СРБИЈЕ НА COBISS СОФТВЕРУ

Јединствен централни каталог, није постојао у Србији, почетком 2001. године. Већина високошколских библиотека, није имала довољно рачунара или их није имала уопште. Интернет везе су биле веома споре или их није било. У библиотекама су се ретко користили електронски извори, а већина библиотекара и корисника није била обучена како да их користи.
Први Темпус пројекат, у Србији, је реализован од 15. априла 2002. године до 15. априла 2004. године.
Успостављање централног узајамног каталога у Србији на COBISS софтверу, фебруара 2003. године је дало резултате: са 1.300.000 записа, све универзитетске и 17 од 30 факултетских библиотека са Универзитета у Београду, 3 од 4 факултета Универзитета уметности, 2 от 10 факултета са Универзитета у Крагујевцу су биле укључене у систем.
Тренутно је доступно око 1.930.000 записа преко централног узајамног каталога на адреси: http://www.vbs.rs/cobiss/, у 97 библиотека.
COBISS/OPAC је мрежна апликација која библиотекарима и крајњим корисницима омогућује онлајн приступ: библиографско-каталошким базама података у систему COBISS (COBIB, и локалне библиотечке базе података); другим базама података COBISS (COLIB, CORES, CONOR, ELINKS); специјализованим базама података (домаћих или страних произвођача), на серверу библиотечко- информацијског сервиса; као и базама података на удаљеним сервисима Z39.50.
Преко KoBSON-a (Конзорцијум библиотека Србије за обједињену набавку), је организован нови облик:

1. набавка страних научних информација
2. прелазак са папирних издања на електронска
3. унапређење приступа електронским информацијама.

Укупно преузетих чланака у пуном тексту 941,557:

KoBSON (укупно захтева: 1,011,520)

Пети међународни сусрет библиотекара слависта (Fifth International Convention of Slavic Librarians’) у Сарајеву окупио је преко 100 учесника из Аустрије, Немачке, Чешке, Велике Британије, САД, Хрватске, Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Представници из Србије били су Ивана Николић, Дејан Вукићевић и Бојана Вукотић из Народне библиотеке Србије, Мр Вера Петровићиз Универзитетске библиотеке Светозар Марковић и Сања Степановић Тодоровић из Библиотеке Српске академије наука.

Овогодишњи, пети јубиларни сусрет, под насловом ВРАТИТИ КОРИСНИКЕ БИБЛИОТЕКАМА био је посвећен „његовом величанству кориснику и њеном величанству корисници“. Овогодишња тема је настала као логичан след претходних сусрета.  Својим излагањима учесници су покушали да одоговоре на питања:
Ко су корисници данас? Да ли су се њихове потребе промениле у последње две деценије? Колико су нове технологије утицале на њихову перцепцију библиотеке? Шта корисници данас желе од нас? Шта библиотекари могу понудити данас? Која је разлика у типу, квалитету и обиму услуга данас у односу на јуче? Шта нам то доноси корисничко сутра? Да ли заиста постоји Библиотека 2.0? Какав је антиципирани однос између Библиотекара 2.0 и Корисника 2.0?
Сусрет је отворио Роберт Дониа, професор Универзитета у Мичигену,  својим излагањем О кориснику : кратко и мудро. У овом времену свеопште кризе – од економске до кризе дистрибуције знања, новина, часописа и издавачких кућа – професор Дониа предвиђа појачану потребу за  библиотекама и посебан значај придаје библиотекарима који треба да воде кориснике кроз свет знања.
Џенет Змрочек (Janet Zmroczek) из Британске библиотеке говорила је о томе како се у Британској библиотеци (која иначе има много корисника) привлаче нови корисници путем јавних догађаја и изложби. У жељи да збирке и услуге користи што већи број корисника, сада и на даљину, у овој библиотеци се шири круг услуга па се нови корисници привлаче традиционалним и онлајн изложбама, читањем поезије, књижевним дискусијама и форумима, дигитализацијом плоча поп музике, писањем пројеката за мала и средња предузећа, све до организовања сусрета усамљених особа под геслом Пронађи љубав свог живота у Британској библиотеци.
Марија Шегота-Новак из Градске књижнице Ријека учествовала је са радом Корисници народних књижница : између манифеста и стварности. Са становишта IFLA и UNESCO докумената. Направљено је поређење најпре теорије и праксе, а онда и поређење између народних библиотека Хрватске и Финске. Уз добро функционисање система власти, уз чврсту сарадњу библиотекара свих типова библиотека у оквиру библиотечког система и неопходне промене става библиотекара према корисницима и осталим колегама, јавне библиотеке могу добити своју праву улогу која ће јачати у условима кризе која нас чека.
Александра Хорват, професор Филозофског факултета у Загребу говорила је о пројекту Цјеложивотно учење књижничара, који од 2002. године у оквиру Центра за стално стручно усавршавање књижничара Републике Хрватске заједнички спроводе хрватски факултети који школују будуће библиотекаре, национална библиотека, Градска књижница града Загреба и Хрватско књижничарско друштво. Овај национални програм трајног стручног усавршавања библиотекара само у 2008. години похађало је 1500 полазника.
Васка Сотиров-Ђукић, из Библиотеке града Сарајева, у презентацији Библиотека се гради срцем показала је како се реорганизацијом библиотечког огранка простор може учинити угоднијим – за 22 радна дана, уз трошкове од 192,50 КМ (мање од €100) уз помоћ неколико волонтера.
Беба Рашидовић, библиотекар Факултета криминалистичких наука Универзитета у Сарајеву, говорила је о библиотекарско-корисничким контроверзама – о ниском нивоу образовања корисника високошколских библиотека, о тренду „fast food“ знања, о корисницима који често не знају да кажу зашто су дошли у библиотеку, али и о малобројним корисницима који се озбиљно баве студијем и за које се ради стручна селективна дисеминација информација. Још једном је на овом скупу наглашена пре свега улога библиотекара као парадигме библиотеке и потреба развијања професионализма библиотекара.
Саша Мадацки (Центар за људска права Универзитета у Сарајеву) и Нарциса Пуљек-Бубрић (Бошњачки институт Сарајево) у заједничком раду Вук длаку мијења ал' ћуд никад : Библиотекар 2.0 говорили су о концепту библиотекар-корисник као о сталном сретању и укрштању, о тежњи да се из традиционалног библиотекара развије активни библиотекар, о библиотекару у односу на кориснике, друге библиотекаре и доносиоце одлука, о неопходности прихватања нове праксе, а као императив савесног и одговорног рада постављају мото: Корисник, корисник и само корисник!
Томислав Ивањко и Маја Бенчец, студенти библиотекарства на Филозофском факултету у Загребу, представили су пилот-пројекат Студент у потрази за информацијом, мини-истраживање по методу Mysteryshoppinga о услугама и раду са корисницима у народним библиотекама.
Бојана Вукотић је представила дигиталне колекције народних библиотека у Србији као начину да се учини корак ближе потенцијалном кориснику; Енес Кујунџић, професор Универзитета у Зеници довео је у везу корисника, бошњачку библиографију и говорио о приступу бисанско-херцеговачком наслеђу; Ивана Николић представила је многобројне услуге Одељења за пласман српске књиге у иностранство НБС; Милан Грба из Британске библиотеке говорио је о модернизацији Британске библиотеке и њеном фокусирању на дигитално доба; Дејан Вукићевић теоријски је размотрио ко су корисници завичајних фондова.
Блок презентација радова студената библиотекарства из Загреба и Сарајева био је посвећен сећању на прерано преминулу Мелиху Пирију, библиотекара Националне и универзитетске библиотеке БиХ и редовног учесника Сусрета.
У дискусији између излагања наглашен је проблем едукације корисника, исказана је потреба за већом комуникацијом између библиотекара, за сарадњом између катедри и библиотекара у пракси и, пре свега, неопходност да сами ценимо своју струку да би нас и други (наши корисници и финансијери) довољно ценили.
Сусрет се одржавао у просторијама Медиацентра Сарајево. Учесници Сусрета су посетили и 21. Међународни сајам књига, Националну и универзитетску библиотеку БиХ где је био приређен пријем за учеснике сусрета и Библиотеку Бошњачког института. За учеснике је организован једнодневни излет у Фојницу који је обухватио посету Фрањевачком самостану где је представљена и библиотека самостана.

Универзитетску библиотеку је представила мр Мр Вера Петровићса радом:
КОРИСНИЦИ И КОРИШЋЕЊЕ БИБЛИОТЕЧКЕ ГРАЂЕ У УНИВЕРЗИТЕТСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ «СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ» У БЕОГРАДУ, чији сажетак објављујемо:

Универзитетска библиотека «Светозар Марковић» у Београду је као самостална установа званично отворена за кориснике на дан Ћирила и Методија  24. маја 1926. године, са фондом, од око 30.000 књига. Једна је од најстаријих и највећих научних библиотека у Србији, за коју је наменски подигнута зграда. Београдски универзитет основао је Библиотеку са задатком да му буде стручна подршка у научно-истраживачком и наставном раду.
Аутоматизација пословања Библиотеке је започела 1988. године и њено укључивање у Систем научно-технолошких информација Југославије. Формиран је електронски каталог, који је онлине доступан 24 сата дневно. Одмах по увођењу Интернет сервиса у Србију и Библиотека је својим члановима омогућила претраживања, а први домаћи библиотечки сајт на Интернету урађен је маја 1996. године у Универзитетској библиотеци.
Мисијом је дефинисан циљ постојања и пословања Универзитетске библиотеке ''Светозар Марковић'', који  је пре свега да задовољи потребе за научним и стручним информацијама студената и наставног особља Београдског Универзитета, као и осталих грађана који имају информационе потребе на академском нивоу, прикупљањем, обрадом, чувањем и давањем на коришћење информационих извора у папирном и електронском облику. У бази података о корисницима, која се води од 2003. године, укупно се налазе подаци о 19808 корисника. Студенти су најбројнији, њих је 13275, а преко 700 корисника је наставно особље Универзитета.
Универзитетска библиотека је започела реализацију рада на дигитализацији својих фондова, пре свега старе и ретке књиге, и на тај начин, дела од посебног културног значаја учиниће доступним свим својим корисницима.

 

 

У четвртак, 05. фебруара 2009, у Универзитетској библиотеци «Светозар Марковић» почео је са радом општи Информациони центар о Европској унији (EUi). Ово је први центар ове врсте у Београду и општи циљ му је унапређење информисаности грађанки и грађана о Европској унији.

Информациони центар отворен је уз помоћ Делегације Европске комисије у Републици Србији, а на основу споразума Универзитетске библиотеке и Европске уније коју представља Делегације Европске комисије у Републици Србији.

Инфо-центар је отворен радним даном од 10 до 14 часова – осим среде, када ради од 15 до 19 часова. Услуге које нуди су претраживање база података Европске уније, коришћење званичних публикација ЕУ, као и усмено информисање. Заинтересованима је на располагању и e-mail адреса pitajbibliotekaraoeu@unilib.bg.ac.rs, путем које је такође могуће добити информације о раду Центра и постављати питања везана за Европску унију. На питање упућено путем електронске поште се одговара у року од три радна дана, осим када природа самог питања захтева дужи рок.

Долазак у Инфо-центар није условљен чланством у Универзитетској библиотеци – његове услуге су бесплатне и доступне свим грађанима и грађанкама.

Током готово три месеца рада Инфо-центра обратилo нам се 60 особa и добили смо четири питања путем e-mail адресе. Већина питања је била везана за студирање у ЕУ, будући да су нам се у највећој мери обраћали/е корисници и кориснице Библиотеке – академски грађани. Друга по учесталости су питања која се односе на литературу о ЕУ, а такође смо добијали питања по тематским областима – предузетништво у ЕУ, политике и стратегије безбедности, грађанско право, и сл.

Један од планова за будућност рада Центра се односи на постизање разноликијег профила корисника/ца путем повећања његове видљивости. У плану је израда банера Центра и његово постављање на сајтове сродних организација – институција, као и успостављање mailing листе преко које ће се прослеђивати све актуелне вести везане за ЕУ. Такође је неопходно проширење постојећег фонда књига – посебно публикацијама на српском језику, будући да у Инфо-центар долазе и особе које не знају енглески језик. Успостављање и одржавање активне сарадње са релевантним установама и институцијама је започето од самог оснивања Центра, и план је да она буде настављена и продубљена.

Сем пружања услуга, улога Инфо-центра је и у активном деловању: обележавању значајних датума, организовању трибина и дискусија. Намера нам је да овај Центар буде место које својим активностима показује јасно опредељење за демократске вредности.

Емилија Филиповић

Универзитетска библиотека “Светозар Марковић” у Београду је проширила свој делокруг рада. У адаптираном простору на првом спрату од прошле, 2008. године се одржавају изложбе ликовних уметника. Библиотека има уметничку галерију где се кроз једномесечне програме представљају најталентованији студенти уметности, али и уметници по позиву.

Ова иницијатива представља Библиотеку као отворену савремену академску институцију где се оправдавају очекивања садашњих и будућих корисника за увођење нових садржаја, проширивање и отварање нових креативних капацитета као и реаговање на захтев времена за интердисциплинарношћу и укрштањем знања.

Овим промовишемо како наше студенте уметости тако и уметнике ''мајсторе'' и уједно оплемењујемо простор Библиотеке и инспиришемо њене кориснике да у једној присној уметничкој атмосфери искажу све своје идеје и дају што већи допринос науци и уметности.

За овај пројекат који се успешно развија већ неко време заслужан је наш колега библиотекар и уметник Селман Тртовац, запослен у Библиотеци од новембра 2004. године.

Селман Тртовац је рођен 14. августа 1970. године у Задру. Уметничко образовање стекао је прво на Факултету ликовних уметности у Београду, а потом на Академији уметности у Диселдорфу, на којој је дух школовања обележен снажним утицајем уметничких идеја Јозефа Бојса. Његово формирање обележили су и контакти са тамошњим професорима, пре свега са Клаусом Ринкеом али и са Јанисом Кунелисом, који спадају у најважније представнике европске концептуалне уметности и Арте повера-е). Уметнички рад Селмана Тртовца наставља се у великој мери на његова диселдорфска искуства, која се очитују пре свега у "менталном" приступу уметничком стварању, али и у материјалима које користи. Са друге стране, у  његовом раду евидентна је и снажна линија социјалне ангажованости, везана како за локални контекст, тако и за општа питања о могућности уметника и уметности да утичу на друштво.

Захваљујући боравку у Немачкој колега Тртовац се запослио у Библиотеци као виши стручни сарадник за набавку немачке књиге. Флуентни немачки му је помогао да ради успешно у Одељењу за набавку библиотечког материјала.

Сем вођења реферата за набавку немачке књиге, он ради и у Аустријској библиотеци. Аустријска библиотека је позајмна библиотека која обухвата око 3400 књига, часописа, ЦД-а, аудио- и видеокасета које се налазе у слободном приступу. Највећи део фонда чине књиге из области књижевности, филологије, уметности, архитектуре, културе, историје, филозофије, психологије и социологије. Посебну вредност има богата референсна збирка.

Аустријска библиотека отворена је 2003. године. Књиге и опрема поклон су Владе Републике Аустрије Универзитетској библиотеци Универзитета у Београду.

Поред библиотечког посла, Селманова додатна активност је изнедрила Уметничку галерију, тј. Уметнички центар УБСМ у холу на првом спрату библиотеке. Пред Универзитетском библиотеком и уметничким саветом галерије којег чине уметници Селман Тртовац, Ана Адамовић и историчарка уметности Маријана Цветковић су изазови промовисања и приближавања најсавременијег уметничког стваралаштва и нових идеја које наговештавају радови изабраних уметника.

Наш библиотекар уметник је у децембру месецу 2008. године имао самосталну изложбу под називом “ЕX NIHILO NIHIL FIT” у галерији Магацин, Краљевића Марка 4 у Београду. У врло необичном, рустичном простору са занимљивом архитектуром, наш колега је изложио свој рад у три просторије.
У том раду који је представио на изложби у Магацину, кроз референце на фаталистички Каравађов аутопортрет у слици Давид и Голијат, магијско и сопствено егзистенцијално искуство, Селман Тртовац је тражио везу између индивидуалне митологије уметника и неких општих, универзалних принципа. Изложбу је пратио штампани каталог у којем се нашао транскрипт разговора уметника са историчарем уметности Јешом Денегријем..

Од почетка 2009. године Селман прелази у Одељења за развој и одржавање библиотечког система, дигитализацију фондова и културну делатност као Уредник културног програма. На том новом радном месту он даље доследно развија визију Уметничког центра УБСМ и даје свој допринос идеји мултидисциплинарне као и мултимедијалне библиотеке. С тим у вези он је успоставио програмске принципе односно конкретан програм за следеће две године.

У досадашњем програму су учествовали многи уметници и теоретичари уметности:
Никола Марковић (уметник), Кристина Ковачевић (уметница), Биљана Томић (историчарка уметности), Јеша Денегри (историчар уметности), Марко Погачник (уметник) (рад о Павлу Стефановићу), Срђан Симић (уметник), Ивана Косановић (уметница), Нарцис Алиспахић (уметник), Зампа ди Леоне (уметник), Милена Милосављевић (уметница), Богдан Ђорић (уметник), Јована Сибиновић (уметница), Никола Гроздановић (уметник), Александар Цвјетиновић (уметник), Милан Блануша (уметник), Мирон Мутаовић (уметник) и Антеа Аризановић (уметница).

Сви ови уметници и теоретичари чине рефлексију ликовне сцене Београда и Србије уопште. Сходно томе је за крај године планиран штампани и електронски зборник који ће објединити фото документацију и транскрипте разговора међу уметницима и текстове историчара и теоретичара о уметничким догађањима у Универзитетској библиотеци.

Александра Поповић
Информатор саветник
Универзитетска библиотека
 „Светозар Марковић” у Београду

«Архивистика», књига др Богдана Лекића, је дуго очекивани приручник из ове области, објавио је београдски Завод за уџбенике и наставна средства, 2006.године. Грађу је систематизовао и сврстао у петнаест поглавља, на 300 страна, са наведемом домаћом и иностраном литературом. На тај начин је допунио досадашња теоријска и практична сазнања из архивистике у складу са досадашњим развојем науке и технике.
Поглавља су:

1. Архивистика и наука
2. Архива и архивска грађа
3. Заштита регистратурског материјала и архивске грађе ван архива
4. Валоризација архивске грађе
5. Преузимање и смештај архивске грађе
6. Комплетирање архивске грађе
7. Сређивање архивске грађе
8. Информативна средства
9. Аутоматизација архивског система информисања о архивској грађи
10. Публиковања архивске грађе и архивских информативних средстава (публиковање докумената)
11. Коришћење архивске грађе и књижног фонда
12. Физичка и техничка заштита архивске грађе
13. Архивски кадрови
14. Смештајни простор и техничка опрема
15. Архивско законодавство

У поглављу «Архивистика и наука», дат је приказ развоја архивистике као помоћне и самосталне научне дисциплине, истакнут је њен значај и неопходност проучавања њеног предмета (архивске грађе), за сваки научноистраживачки рад.
Истакнут је проблем образовања кадрова у оквиру ове научне области који није решен. Половином 20. века на Филозофском факултету у оквиру историјске катедре, архивистичке студије нису заживеле, а Архив Србије је, до краја 20. века образовао кадрове кроз шестомесечне курсеве.
У другом поглављу «Архиви и архивска грађа» систематично је обрађено: појам архива и архивске грађе; архивска грађа и њен значај; врста савремене архивске грађа; архиви и архивска служба; настанак архивских институција; архиви и архивска служба код нас; међународне архивске институције.
За сам појам архив, аутор наводи да: води порекло од грчке речи (arheion), и све до 20.века је вишезначан. «Најчешће је означавала, а и сада често подразумева, архиву писарнице где се смешта и чува грађа после архивирања завршених предмета. Користи се, не ретко, за фондове, односно регистратурски материјал и архивску грађу институција док се она налази код њихових стваралаца.Личним архивима назива се грађа настала из делатности појединца. Такође, неке врсте архивске грађе и регистратурског материјала називају се овим термином, као, на пример, «архив документације», «архив фотографије», «архив аудио-визуелних материјала», «архив новинских исечака», итд.Термин архив користи се и код неких часописа,...Промењени однос према историографији мења суштински однос према архивској грасђи. Тако архив, који је дуго времена био «складиште докумената» правно-доказне вредности и значаја, прераста у архив као државну институцију која се стара о документима од значаја за науку, историју, културу и друге друштвене потребе.»
Према надлежностима, архиве се деле на опште и специјалне, а саме функције архива су условљене развојем друштвених наука и аутор их разврстава у управне, културне и научне.
Хронолошки је приказан значај и врсте  архивске грађе, конституисање архивских служби у свету и код нас.
Архивску грађу је неопходно заштитити и пре уласка у архив, о правима и обавезама се говори у трећем поглављу: «Заштита регистратурског материјала и архивске грађе ван архива». Подпоглавља говоре о: права, обавезе и надлежности ствараоца и имаоца регистратурског материјала и архивске грађе; права, обавезе и надлежности архива; евиденције архивске грађе и регистратурског материјала. Треба нагласити да је дужност стваралаца архивске грађе да донесу три општа акта која се односе на заштиту и коришћење грађе, а то су: прописи о начину евидентирања, чувању, класификацији и архивирању; листу категорије регистратурског материјала са роковима чувања; начин заштите и коришћења података и докумената насталих у процесу аутоматске обраде података. Архиви су ти који пружају стручну и систематску помоћ у чувању, одржавању, одабиру, пописивању, као и излучивању безвредног регистратурског материјала.
Проблем вредновања докумената у регистратурском материјалу је предмет проучавања четвртог поглавља. То је «Валоризација архивске грађе»,  која је од посебног значаја за науку, културу и друштвене потребе уопште. На скоро тридесет страна аутор говори о: предмет и задаци валоризације; искуства развијенијих архивских служби приликом вредновања архивске грађе; развој архивистичке мисли о одабирању архивске грађе код нас; листа категорија регистратурског материјала са роковима чувања; организација и израда листа; излучивање безвредног регистратурског материјала према листи; методологија одабирања архивске грађе; критеријуми вредновања архивске грађе.
«Преузимање и смештај архивске грађе» је тема петог поглавља. Поднаслови су: преузимање архивске грађе у државној својини; преузимање архивске грађе у приватној својини; припрема депоа архива за пријем архивске грађе; план смештаја архивске грађе; пријем и смештај архивске грађе у депо.
«Комплетирања архивске грађе» је тема шестог поглавља. Перманентан и систематичан је задатак истраживања и снимања у домаћим и иностраним архивама ради свеобухватног сагледавања националне, политичке, економске и културне историје. Поднаслови овог поглавља су: предмет и задатак комплетирања; основни узрочници некомплетности грађе; комплетирање документарном грађом; комплетирање мемоарском грађом.

«Сређивање архивске грађе» са поднасловима: циљ и задатак сређивања; системи регистратурског сређивања у модерније доба; настанак и развој начела целовитости фонда и принципа провенијенције у поступку сређивања архивске грађе; начела о фондској целини и сређивању архивске грађе код нас; критеријуми формирања архивског фонда; разграничење архивске грађе по основу надлежнисти; методологија сређивања архивске грађе; избор принципа за сређивање грађе фонда; класификација и систематизација архивске грађе фонда; сређивање фондова са специфичном структуром архивске грађе; сређивање личних и породичних фондова; сређивање збирки, је проблематика о којој се детаљно расправља у седмом поглављу.
Осмо поглавље «Информативна средства», приказује каква је ситуација код нас и у свету и која су решења примењена у мору архивске грађ, с обзиром на технолошки развој. Тематске целине су: настанак и задатак; искуства развијених архивских служби; информативна средства код нас; општа информативна сртедства; научноинформативна средства.
Половина двадесетог века представља прекретницу у технолошком  развоју, која се одразила и на архиве. У деветом поглављу се говори о савременој примени технолошких достигнућа, «Аутоматизација архивског система информисања о архивској грађи», са поднасловима: циљ и задатак; особености и предности компјутерске обраде података; општи међународни стандард за опис архивске грађе; међународни стандард архивистичког нормираног записа за правна и физичка лица и породице; могућа структура архивске базе података; могућа структура базе података основне делатности архива; организација.
Десето поглавље је: «Публиковање архивске грађе и архивских информативних средстава (публиковање докумената)», са поднасловима: циљ и задатак публиковања докумената; први издавачки подухвати и организација издавања публикација докумената; врсте публикација докумената; основна структура зборника докумената; припрема за истраживање и одабирање докумената; одабирање докумената за публиковање; избор и припрема основног текста документа за публиковање; прилози и илустрације зборника докумената; научни апарат зборника докумената; публиковање информативних средстава.
Једанаесто поглавље је: «Коришћење архивске грађе и књижног фонда», са поднасловима: коришћење архивске грађе за научне потребе; коришћење архивске грађе за културне потребе; коришћење архивске грађе за потребе наставе из историје; сарадња архива са научним, културним, просветним и другим институцијама; коришћење архивске грађе за оперативне потребе; архивска читаоница и коришћење архивске грађе и књижног фонда; архивска библиотека.
Дванаесто поглавље је: «Физичка и техничка заштита архивске грађе», са поднасловима: предмет и задатак; настанак и врсте материјала које служе за подлогу докумената; узрочници оштећења и обољења архивске грађе; заштита архивске грађе од неорганских узрочника оштећења; заштита архивске грађе од органских узрочника оштећења и обољења; конзервација и рестаурација архивске грађе.
Тринаесто поглавље је: «Архивски кадрови», са поднасловима: сложеност делатности архива и потребе за одговарајућим кадром; проблем образовања архивског кадра; могући начини образовања архивиста.
Четрнаесто поглавље је: «Смештајни простор и техничка опрема», са поднасловима: архивска зграда; техничка опрема.
Петнаесто поглавље је: «Архивско законодавство», са поднасловима: архивско законодавство Србије; архивско законодавство САП Војводине; архивско законодавство САП Косова; обједињавање архивског законодавства у Србији.
На крају књиге је дата литература из архивистике, стручни стандарди, важећи прописи, списак часописа из архивистике и чланака у серијским публикацијама који се баве овом проблематиком.

1.Архивистика / Богдан Лекић. – Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2006. – 309 стр. ; 24 цм

Мр Мр Вера Петровић